Le Rouge et le Noir

*I don't care, I'm driving Cadillac in my dream. Šaram srca i slova. Umem sa retkim travkama. Munđarim tajno s čavkama. Crna kao braća Arapi. Baš u inat babarogama. Nisam čedo proseka. Vešta da sludim ulice. Razmazujem divlje kupine. Čim se spakujem startujem već. Oči mastiljave, crne, zrele višnje španske. Sav ovaj džumbus umačem u vino.Hajde da menjamo planetu!*


Volim život. Sunce i kišu. Svog psa. Novi Sad. Ploče. Tufne i šešire. Čajeve i pisanje. Slavistiku i književnost. Modu. Kuvanje. Pevanje. Glumu. Videosex. EKV. Rundek. Denis&Denis. Blackmore's night. Crvena jabuka. Divlje jagode. Piloti. Balasević.
Verujem ljudima, praštam ljudima. Razumem i ne globalizujem.
Radim sa ljubavlju ili ne radim uopšte.

AskSubmitMy worldWe heart itPinterestInstagramMy photographyNext pageArchive

late summer/jesen

I čim se približi taj kraj avgusta i noći postanu hladnije, meni nekako toplije oko srca. Da se razumemo…leto volim, ali leto kratko traje, varljivo je, lagano i nikad se sa letom ne zna…Samim tim što me nekako uvek odvoji od mog Novog Sada.

A ta jesen koja mi dolazi kroz malo jače od dve nedelje. Ih! To je godišnje doba! Doba koje me uvek drži u Vojvodini, još ako je toplo…Sreći nema kraja. Kao osobi koja je opsednuta mirisima, zvukovima, koja ima tu manu ili vrlinu da primećuje ono što prosečan čovek možda i ne bi, jesen dođe kao raj na zemlji. Miris pečenih paprika, kestenja, pite sa bundevom i pite sa jabukama, cimeta, pa još ono late summer grožđe, jabuke prelivene toplim medom i posute cimetom, česte posete Tvrđavi sa koje dopire zvuk tamburice, pa bokal bela vina i onda sve što ide uz to…

Početak predavanja na fakultetu! Najvoljenijoj ustanovi u ovom našem lepom gradu! Kada ponovo zatapkam svojim cipelama kroz duge hodnike Filozofskog fakulteta. Sati provedeni tamo, pa zatim turska kafa u Filozofu dok kiša dobuje, a mi ušuškani posmatramo iznutra, dok nam se kopiraju nove knjige, pa toplota tog papira kada ih preuzmemo.

Čaj od pomorandže na kraju dana i kolači sa cimetom i potreba za nekim…Ali ne, tu se sve završava…Ne treba nam niko…Neko bi samo uništio čitav jedan ovako satkan svet, ne bi razumeo, tražio bi više, a ne bi bio svestan ni šta poseduje jer je takav…Možda i taj neko ima svoj neki svet uređen kao moj, možda vidi druge boje i čuje druge pesme…Ja tu ništa ne mogu, niti hoću…Zašto spajati nespojivo kad spojivo ne postoji niti će ikada postojati? Ostanite dosledni sebi, svom svetu i ne dozvolite da ga neko drugi izobliči kad već ne može da ga ulepša.

Sve po zasluzi. Ne dam ti svoj svet, niti ću ti ikada dati…Zašto bih? Gradi sam sebi svoj, a mene ostavi namiru.

Pozdrav. Laku noć.